Građenje nove-stare bolnice u Čačku

Pre nekoliko godina, u periodu epidemije korone, država Srbija je obećala gradu Čačku da će izgraditi novu zgradu bolnice. To bi navodno trebala da bude zgada za hirurše službe. U poslednju zgradu, po redu građenja, staru 46 godina, ustvari hiruršku bolnicu, trebala bi da se presele ostala, tkzv. internistička odeljenja, iz stare bolnice.

Iako mi to  sve  nije baš mnogo jasno i logično, ostaje da se nadamo i čekamo. Bilo je i do sada razno raznih obećanja u vidu porodilišta i sličnih stvari, pa od toga nije bilo ništa. Sačekaćemo.

Ako bi se to desilo, to bi bila peta bolnica u gradu Čačku.

Prva je bila u periodu drugog Srpsko Turskog rata kada su se ratne operacije uglavnom odvijale u ovim krajevima, a broj žrtava je bio veliki. Jednostavno, ovaj kraj je vapio za nečim takvim, pa je kuća trgovca Ignjatovića zakupljena od strane opštine, radi započinjana rada bolnice u njoj. Nalazila se u Obilićevoj ulici, nekoliko kuća od današnje kule, a prema groblju. Danas je naravno srušena. Toliko je sve to bilo primitivno i na sve ličilo samo ne na bolnicu, da o tome i ne treba trošiti mnogo reči. Značajan je samo početak svega, a kažu da je to bilo 15. maja 1868. godine.

Vrlo brzo se shvatilo da ta institucija ima rezona, ali ne i u tim uslovima. Zato je čačanska opština zakupila zgrade u tkzv. Krenovim vilama, koje je on napravio za svoje radnike, ali očigledno je toga imao u višku. To su bile četiri zgrade kojima je bio pridodat i magacin. Prostora je bilo mnogo više , ali uslovi su bili baš nikakvi. Higijena je bila ispod svakog minimuma. Ne zna se tačan početak rada, negde je to bilo oko 1879. i 1880. godine.

Rukovodilac te bolnice bio je dr Kuželj, ali samo sa tim se nije mogao ponositi. Kada ga je 1906. smenio dr Aleksa Stojković, prvo što je uradio bilo je izbacivanje oko jedne trećine kreveta, da bi se higijena kako tako popravila.

Međutim, ubrzo su shvatili da ni to nije bilo rešenje i da se jednostavno mora graditi bolnica, odnosno zgrada samo za tu namenu.

Više puta su građani i gradski rukovodioci zahevali od države tako nešto, ali sa promenljvim uspehom, bolje rečeno bez uspeha.

Godine 1898. upućen je zahtev skupštini Srbije za kredit, za gradnju bolnice. Bila je i određena lokacija na prostoru koji su omeđavale ulce Kneza Miloša i Amidzine. Tu su bile tkzv.državne livade, ali vrlo brzo se od toga odustalo.

Glavni sanitetski savet Narodne skupštine je još 1897. godine odlučio da u Čačku treba graditi bolnicu, ali na tome se i stalo.

Novi zahtevi su bili 1901. i 1903.godine, pronađene su  nove lokacije, livade Novakovića i Glišića, ali i na tome se bilo stalo.

U međuvremenu je bilo i zahteva da se postojeća bolnica i zatvori. Dr Kuželj je prvi kažu reagovao, da postojeća bolnica nije leglo zaraze, kako su neki tvrdili, nego jednostavno prostor sa lošim higijenskim uslovima.

Kada su čačani bili na ivici strpljenja, a i državi su izgleda dojadili zahtevi iz Čačka, poslata je delegacija – komisija od dva člana, od strane ministarstva unutrašnjih dela.Činili su ga ing Božić i dr Nikolić, inače prethodnih godina  čačanski lekar. Bilo je to 1905. godine.

Potsetiću vas da je dve godine pre toga bila i smena vlasti u prestonici. Srbijom je započela da vlada dinastija Karađorđevića, tako da ni to nije bio beznačajan podatak za ostvarenje ove inicijative.

Određena je i nova lokacija. To je bio rasadnik trnavskog sreza u Kulinovačkom polju, na periferij Čačka. Pomenuti rasadnik je bio izmešten u Jezdinsko polje.

Gradnja je započeta u proleće 1907. godine, a završena je u prvoj polovini 1910. Znači trajala je tri godine.

Da potsetim da je Čačak 1900. godine imao oko 5000 stanovnika.

Pošto je gradnja završena, bolnica je komisijski pregledana i primljena potom, 26. januara 1910. godine.

Svečano otvaranje je bilo u maju iste godine, sa svim gradskim rukovodiocima, a čast da je zvanično otvori bila je dodeljena princu Đorđu Karađorđeviću, bišem prestolonasledniku koji se prethodne godine odrekao prestola u korist svoga mlađeg brata Aleksandra, posle nekih nemilih događaja.

On je inače u Čačku bio počasni komandant 10. pešadijskog puka.

Na samom otvaranju, koje je inače bilo u najdominantnijoj zgradi hirurgije i unutarnjeg odeljenja, desio se eksces, nešto što je bezmalo uvek pratilo pomenutog princa.

Prolazeći hodnicima i sobama, spazio je kolica za prevoz pacijenata na operaciju i sa nje ili previjanja. Slučajno, u blizini svega našao se bolnički ekonom Žika Gavrilović.

Princ mu je, videći ga, povikao: ,,Sedaj,, , a pomenuti ekonom je zbunjen to i uradio. A zatim je princ gurnuo kolica iz sve snage. Da nisu kažu ulazna vrata bila zatvorena i da drugi nisu prihvatili i sve usporili, kolica bi možda preko stepenica izletela napolje.

Princ je ostao da se smeje.

Pred završetak gradnje, promenjen je upravnik. Dr Aleksu Stojkovića zamenio je dr Mihailo Radović. Nešto kratko, između nji dvoice bio je rukovodilac dr Venceslav Stejskal.Kažu da je dr Radović bio istih pogleda na organizaciju kao i njegov prethodnik, a po pitanju broja kreveta, odnosno bolesnika. Znao je da preterivanje sa tim , bez obzira na bolje uslove , remeti u sledećem momentu higijenu. Bilo je i protesta građanstva, optužbi za korupciju, komercijalizaciju bolesničkih postelja i sl.

Kažu da su se građevine pravile sukcesivno. Prva koja je napravljena bila je zgrada za hirurgiju i unutarnje odeljenje. ( Tako se nekada zvalo interno odeljenje) Sve je tako bilo do 70. tih godina. Prva će se iz te zgrade iseliti internistička služba, 1971. godine i preći će u novu zgradu za lečenje tuberkuloze pluća. Kako se drastično smanjio broj obolevanja pluća od ove teške bolesti,koja je uništavala i države i narode, odlučeno je da se dva sprata ustupe internističkoj službi, kako je i danas.

Prizemlje i anti tuberkulozni dispanzer ostaće i dalje službi za lečenje plućnih bolesti.

Hirurgija će se potom proširiti na sprat iznad, odnosno, polovina će pripasti ortopediji, a polovina novoformiranoj urologiji.

Tako će biti do 16. juna 1980. godine, kada će biti prvi radni dan pomenutih odeljenja u novoj bolnici sa ostalima , naravno. Po redosledu gradnji, to će biti četvrta bolnica u gradu Čačku koja se koristila.

Danas, posle svih tih preseljenja, u toj oko 115 godina staroj zdradi, nalaze se odeljenja ginekologije, a iznad njih psihijatrije.

Druga zgrada koja se gradila , bila je iza navedene i u njoj su bili kuhinja i perionica veša. Dugo posle Drugog svetskog rata, u njoj su radili laboratorijska i rentgen služba, a sada se tu nalaze palijativno lečenje i dermatološko odeljenje.

U trećoj građevini po redosledu radova, koja je i ranije a i sada uz ulaz u bolnicu, iz ulice dr Mišovića, je uprava . Doduše, dugo posle započinjanja rada, na spratu je bio stan za upravnika bolnice. To je bio na početku, a i sledećih 20 godina, dr Mihailo Radović i tu je stanovao sa porodicom.

Poslednja koja je ozidana bila je tzv. infektivna bolnica, odnosno zarazno odeljenje kako je narod češće govorio. Bila je ogradom odvojena od ostale bolnice, obični ljudi nisu mogli tu ući bez specijalnog razloga, drugim rečima bila je ,, bolnica u bolnici,, . U njoj će dugo posle Drugog svetskog rata biti dermato venerološka služba, koju će formirati i dugo voditi, jedan od posle rata pridošlih beogradskih lekara, dr Miodrag Lazović.

Negde krajem 20. veka, odnosno milenijuma, doći će do zamene. Kožno odeljenje, odnosno dermatologija,jer venericne bolesti i prestaju da budu tako masovne kao ranije, prelazi u zgradu gde su nekada bili kuhinja i vešeraj, odnosno kasnije laboratorija i rentgen služba i jedno kratko vreme i služba dijalize. U ispražnjenu i renoviranu zgradu, ponovo će se useliti infektivno odeljenje, kao što je bilo i na početku svega, kada su zarazne bolesti i bolesnike lečili internisti.

Čačak je prvog školovanog infektologa dobio 1975. godine, kada je specijalizaciju završio dr Božo Antonijević, koji će iz Čačka otići 1987. godine, a potom postati i profesor infektivnih bolesti na beogradskom fakultetu.

U jednom popisu radnika bolnice, odmah po useljenju u nju, izgledalo je ovako: Ukupno 45 radnika , a od toga dva lekara, jedan lekarski pomoćnik – pripravnik i 12 bolničara. Ostalo su bili administrativni i tehnički radnici, kuvarsko osoblje, higijeničari …

Bolničari su bili i žene i muškarci, sa raznoraznim nedefinisanim kursevima za bolničare. Srednje medicinske škole, a koje podrazumevaju i babički smer, niko tada nije ni pominjao.

U Čačku je inače srednja medicinska škola osnovana tek u leto 1959. godine, kao jedna od prvih u ovome kraju Srbije. Njoj je prethodila škola za bolničare koja je radila 1956. i 1957. godine i trajala je po godinu dana, a potom se dobijalo zvanje bolničara. Predavači u njoj su bili lekari čačanske bolnice. Mnogi od tih bolničara će kasnije nastaviti doškolovavanje u srednjoj medicinskoj školi.

Koliko je bilo malo školovanih medicinskih sestara – tehničara, govori ova kratka priča, nekadašnje glavne sestre bolnice Verke Glišić. Čula je kaže da u vremenu zemljotresa u Skoplju 1963. godine, tamo radi jedna školovana medicinska sestra , iz naše okoline rođenjem. To je bila Milena Paunović koja će kasnije godinama vodila previjalište hirurškog odeljenja. Šta sve nije radila, prvo da je dobije jer telefonske veze sa Skopljem su bile vrlo slabe, a potom i da je ubedi  da se vrati. Tek potom se pojavila i prva generacija iz čačanske medicinske škole.

Da se vratimo na stanje u novoj –staroj bolnici.

Tek što se sve nekako sredilo posle početka, nastupiće ratovi, Balkanski a potom Prvi svetski. U toku prvog, stanje je bilo ipak podnošljivo, ali u drugom, bolnica je u značajnom periodu bila pod vlašću austrijanaca i nemaca, koji su od 1. novembra 1915. bili u Čačku.

Bolnica se tada zvala rezervna vojna bolnica.

Ranjenika, misli se na naše borce i bolesnika, bilo je po razno raznim zgradama Čačka, novopodignutoj kasarni, Gimnaziji, u osnovnoj školi …

U bolnici je naših ljudi bilo vrlo malo,  a njima je rukovodio dr Venceslav Stejskal, čeh po narodnosti, koji je pre toga radio u čačanskoj varoši. On je pre toga vraćen sa fronta kao invalid, a zbog tromboze noge. U međuvremenu je iz kragujevačke vojne bolnice vraćen u Čačak i dr Jaroslav Kuželj.

Dr Venceslav Stejskal, iako nije bio Srbin, srodio se sa ovim narodom . Demonstrativno je svakodnevno dolazio na posao u srpskoj vojničkoj uniformi, dolazeći peške , iako invalid. Kažu da su ga austrijske kolege – lekari pozivali da se sa njima vozi fijakerima, ali je on to superiorno odbijao. Mada, kažu da je među austrijskim medicinarima bilo dosta naših ljudi koji su se prema dr Stejskaju korektno ophodili. Neki su kasnije i sahranjeni u zajedničkoj grobnici, kod spomenika,,četiri vere,, na čačanskom groblju.

Ovaj grad nisu samo ratovi desetkovali, već i epidemije zaraznih bolesti. Godine 1906. bila je epidemija malih boginja i navodno je 188.ro  dece umrlo. Iste te godine jedan podatak je govorio da je bilo 480 obolelih od tuberkuloze pluća, a da je navodno te godine umrlo od toga 75.oro.

Posle pomenutih ratova i gubitaka, Čačak je 1922. godine imao 6000 stanovnika. Bolnica je sve više bila institucija bez koje se nije mogao zamisliti normalan život. Posle svega što se dobilo od države u prethodnim vremenima, nije se moglo očekivati nešto više u fazi obnove cele zemlje. Tako će nekako i ostati do početka Drugog svetskog rata.

Upravnik bolnice je i dalje bio dr Radović, o njemu se tada pričalo kao o dobrom čoveku, stručnjaku i radniku. Vodio je unutarnje odeljenje, a dali je on imao iza sebe nešto u smislu specijalizacije kao dr Stajić, nije poznato. Tako će sve biti negde do 1930. godine kada prestaju njegove funkcije,

Zameniće ga dr Radomir Teodosijević. On je bio jedna poprilično kontraverzna ličnost. Bio je u povelikoj sprezi sa tadašnjom vlasti, pogotovo kada je grad predvodio Čedo Solujić i to ga je i držalo na mestu na kome je bio. Inače , rukovodio je sa unutarnjim odeljenjem. Kada je započeo rat bio je kažu u ljubavi i sa ljotićevsko — nedićevskom vlasti, koja je rukovodila svo vreme gradom. Treća i poslednja vlast koja je došla , osudila ga je i streljala 7. decembra 1944. zbog saradnje sa okupatorima.

Pre toga rata bio je u Čačku predsednik Crvenog krsta, a u tom periodu je i napravio i kuću za sedište ovoga ogranka, koja se i danas koristi. U toku svoga rada u bolnici, stalno se sukobio sa dr Hodzićem, sa dr Dragišom Mišovićem, dr Jelisavetom Vasilijević, sa Milkom Todić, rukovodiocem apoteke. Zbog afere ,,pernokton,, koga je navodno davao mladim bolesnicama kao opijajuće i omamljujuće srestvo, a zbog bludnih radnji kasnije, bio je smenjen sa mesta rukovodioca i premešten u Travnik, u Bosni. Ali, to je trajalo samo oko šest meseci, vraća se i ponovo postaje upravnik bolnice. To se sve rasteglo, kao što je i rečeno, do kraja rata kada je uhapšen i smenjen.

U tom kratkom periodu otsustva, upravnik bolnice bio je dr Hodzić.

Pred sam rat bolnica je raspolagala sa150 bolesničkih postelja.

Sredinom 20. tih godina pojavljuje se u Čačku i njegovoj bolnici čovek koji će biti jedna od najznačajnijih ličnosti lokalnog zdravstva, dr Dragomir Dragi Aćimović, ginekolog, od tada pa do završetka karijere. Inače, rodio se u Čačku 1893. godine u uglednoj trgovačkoj porodici. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, a Gimnaziju u Beogradu.

Medicinski fakultet upisao je u Lionu u Francuskoj 1912. godine i studirao je uporedo sa fakultetom prirodnih nauka. Sa svojih 20. tak godina prekinuo je studije i vratio se u Srbiju da bi kao dobrovoljac odgovorio pozivu otadzbine i učestvovao u Prvom svetskom ratu. Kao medicinar učestvovao je u Cerskoj bitci, a posle albanske golgote stiže u luku Drač, a zatim na Krf i ostrvo Vido. Od avgusta 1916. na ostrvu smrti pomagao je u zbrinjavanju obolelih za vreme epidemije tifusa i kolere, kada i sam oboleva. Oporavljen, aktivno učestvuje u trijaži i transportu saboraca, na relaciji Solun—Bizerta. U toku jedne od misija, francuski brod  sa bolesnicima i ranjenicima na kome se nalazio , biva torpedovan. Kao i ostale preživele brodolomnike spasava ga brod francuske mornarice, koji ga transportuje u Afriku u vojnu bazu,,Karubije,, u Bizerti. Tu nastavlja svoj prethodni medicinski angažman.

Posle rata , u Lionu 1920. završava studije prirodnih nauka, a rešenjem Profesorskog saveta imenovan je i za asistenta kod tada čuvenog hirurga prof. Tixiera, gde je prethodno 1923. i završio medicinski fakultet.

Odmah po sticanju diplome ipak se vraća u otadzbinu, u svoje rodno mesto, i u martu 1924. postaje lekar sekundarac na hirurškom odeljenju čačanske bolnice.

Prema odluci Ministarstva zdravlja, godine 1926. odlazi u Pariz na specijalizaciju hirurgije i ginekologije sa akušerstvom. Po završetku svega , ponovo se vraća u domovinu, u čačansku okružnu bolnicu.

Između dva svetska rata , sa velikim entuzijazmom se posvećuje osavremenjivanju, proširivanju i reorganizaciji ginekološko akušerske službe. Radi i kao školski lekar i kao sanitarni inspektor, organizuje predavanja o preventivama zaraznih bolesti, značaju vakcinacija, o planiranju porodice. Objavljivao je i svoje stručne radove u medicinskim časopisima. Na osnovu ovih aktivnosti stekao je kasnije i titulu primarijusa.

U toku rata  , nalazi se na čelu ginekološko akušerskog odeljenja, a takođe radi i na infektivnom i kožnom odeljenju. Nakon sloma ustanka, u narednim godinama rata, tri puta je hapšen od strane okupatora. Dolaskom partizana, decembra 1944. postavljen je za lekara komande mesta i lekara regrutne uprave. Krajem marta 1945. godine, uhapšen je od strane nove vlasti pod izgovorom da je narodni neprijatelj i osuđen je aprila 1945. na dve godine prisilnog rada.Šta je sa tom kaznom bilo, nije mi poznato.

Na položaj upravnika bolnice postavljen je 1949. godine i bio je sve do 1955. kada ga nasleđuje dr Hercog. Za vreme njegovog mandata dobijaju se srestva za zidanje nove zgrade ginekologije u kojoj se formira i odeljenje za savremene jaslice, za novorođenčad. Proširuje se grudno odeljenje, dodaju se dve nove operacione sale a ispod toga i prostorije za transfuziju krvi, moderna bolnička apoteka, proširuje se bolnička kuhinja, zida se nova kapela van bolničkog kruga.

Bio je dugo godina posle rata i nastavnik i član ispitne komisije u školi za negovateljice, zatim u školi za bolničare. Organizovao je savetovalište za trudnice, kao i dispanzer za žene. Odlazi u penziju 1959. godine, a iz života 31. 3. 1968. godine.