Za početak i razvoj medicine u gradu Čačku zaslužna su dvojica lekara mađarskog porekla: Karlo Beloni, koji je bio prvi lekar u ovome gradu, a kasnije trideset godina ukupno i rukovodilac srpskog saniteta, i Stevan Trenčini koji je bio drugi lekar u ovome mestu i kraju.
Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u Čačku su radila i dvojica lekara češkog porekla. Prvi se zvao Jaroslav Kuželj. Toliko je bio zaslužan u ovome gradu, a samim tim i poštovan, da i dan danas jedna od centralnih ulica nosi njegovo ime i sve to traje bezmalo oko sto godina.
Drugi se zvao Vjenceslav Stejskal i radio je u Srbiji i našem gradu početkom dvadesetog veka. Vrlo je interesantna priča o njegovoj porodici, odnosno o njegovom ocu i o njegovom dedi, odnosno očevom ocu. Sva trojica, sin, otac i deda, bili su lekari i nosili su isto ime- Vjenceslav, a naravno i prezime. Ova priča o njima je i naša današnja priča.
Najstariji od njih, lekar Vjenceslav Stejskal, živeo je u Pelžimovu u Čehoslovačkoj. I danas u tom mestu postoji spomenik na kome, pored imena i prezimena, piše samo: Bio je savestan lekar.
Ustvari, od tog dede Stejskala i natpisa na spomeniku, potiču sve nesreće i sve bure, kroz koje je prolazila ova porodica.
Ovaj čovek je bio u u svoje vreme asistent na Medicinskom fakultetu u Pragu. Nekako tada, 1848. godine izbija revolucija, odnosno Praški ustanak, protiv habzburške okupacije, Dr Venceslav Stejskal se našao u voćstvu revolucionarnih studenata u ovom ustanku. Međutim , kada je knez Vindižgrec ugušio ustanak, dr Stejskal biva uhvaćen i osuđen na smrt. Ali, na zauzimanje nekog češkog plemića, ova kazna mu je zamenjena večitom robijom.
Dok je bio na robiji, izbije mađarska buna, a dr Stejskal, u oskudici sa lekarima, bude kao osuđenik upućen na front. U to vreme u Mađarskoj su bili teški okršaji i među brojnim ranjenicima lekar je značio mnogo. Ukazujući pomoć ljudima na bojnom polju, zapažen je kao retko požrtvovan čovek. U stvari, on je to činio po zakletvi koju je, kad je promovisan za lekara, dao u Pragu. Tu zakletvu je dr Stejskal poštovao, bez obzira što se nalazio u redovima neprijatelja.
Posle mađarske revolucije, odnosno posle bojeva, on se vratio iz Mađarske u Čehoslovačku. Međutim, ne odlazi na robiju, to mu bude oprošteno, ali je bio proteran iz Praga da ne bi dolazio u dodir sa studenima koji su već čuli za njegov povratak. Tako se dr Stejskal nastani u Pelžimovu, gde osnuje bolnicu u kojoj je bio lekar do smrti. On je zbog svojih sposobnosti kao lekar postao i dvorski savetnik. Ali , toga se odrekao, kao i svih drugih beneficija koje su mu nuđene.
Tako je i skončao. Sahranjen je na groblju u Pelžimovu, a na spomeniku je napisano: Bio je savestan lekar.
Deda, dr Venceslav Stejskal imao je sina, istog imena. Školovao ga je, a potom dao na medicinske studije.Posle završenog fakulteta, sin buntovnika, malopre opisanog, nije nigde mogao da dobije državnu službu kao lekar. Najzad, to mu uspeva u Hiralecu, gde ga prima na grofoviju jedan grof u blizini Pacova.
Sin polazi stopama svoga oca. Dr Stejskal mlađi se sredio i oženio. U to vreme u Pragu se pokreće list ,,Slovenski jug,, i on svesrdo počinje da sarađuje sa njegovim osnivačima i u listu. Tada je dobio i sina, kasnijeg čačanina, i dao mu opet ime Vjenceslav.
U to vreme, 1876. godine dolazi do srpsko- turskog rata.Dr Stejskal, otac, dolazi u Srbiju i to kao prost dobrovoljac, boreći se kao običan vojnik u istočnoj Srbiji, kod Niša. Tu je bilo mnogo ranjenika i on je poćeo da ukazuje pomoć kao lekar. Odmah dobija čin pešadijskog kapetana i to od zvanja redova. Kasnije je preveden u sanitet.
Nemirnog duha i zanesen slovenskim idejama, otac Stejskal učestvuje 1885. godine u plovdivskom ustanku u Bugarskoj. Preplivao je i Dunav da bi obastio Ruse o stanju ustanka. Za to je dobio orden Sv. Vladimira koji povlači plemstvo ..Svda se borio kao Sloven – od Čehoslovačke , do Srbije i Bugarske.
U Čehoslovačku više nie mogao da se vrati, jer je Austrija bila u savezu protiv Rusije. Onda su mu ovde u Srbji, ponudili službu lekara u Grockoj. Tu je proveo kratko vreme, pa odatle odlazi u Svilajnac sa sinom Vjeneslavom, kasnije čačaninom. Tu mu je u knjige upisano da je Srbin pravoslavne vere.
Posle školovanja u Gimnaziji, najmađi Stejskal , kasnije čačanin, ide na studije medicine u Prag.On je pošao putem čitave familije Stejskala. On i ne bi takoreći znao češki jezik, da nije otišao na studije u Prag.
Otac Vjenceslav Stejskal je ostatak života proveo u Svilajncu. Zavoleo je tamo narod i stekao mnogo prijatelja od kojih nije želeo da se rastane. Bio je veliki prijatelj i sa Darkom Ribnikarom, vlasnikom lista ,,Politika,, kome je na pokrštavanju bio kum.
Imao je rak grla i išao je na lečenje.Tako je 1909. godine bio u Beogradu. Na nekoj pozorišnoj prestavi mu je pozlilo i na putu za bolnicu je umro. Sahranjen je u Beogradu.
Posle svega, po završetku studija u Pragu, oko 1894. godine, najmlađi Stejskal, kasnije čačanin, dobija prvu službu u Bogatiću u Mačvi. Diplomirao je inače medicinu sa 23 godine starosti. Prvi pacijent kog je pregledao, bio je Janko Veselinović, poznati književnik, koji je tu inače boravio preko leta. Odmah potom , iste godine, prelazi u Čačak, ali se posle toga opet vraća u Bogatić. Ovaj povratak u Mačvu usledio je zbog nekog razmimoilaženja sa dr Jaroslavom Kuželjom, tadašnjim okružnim fizikusom i upravnikom bolnice u Čačku. Zbog čega je izbio sukob, nikad se nije saznalo, niti je on o tome pričao. Zna se samo da je on izuzetno cenio i voleo dr Kuželja. Sa njim se više nikada nije sporečkao i voleo ga je kao svoga oca.Po svemu sudeći, do razmimoilaženja je došlo zbog primene nekh novih medicinskih principa u lečenju. Smatrajući dr Kuželja kao ideal među ljudima, on je radije žrtvovao službu u Čačku i otišao je ponovo u Bogatić. Međuim, otuda se brzo vratio 1897. godine, i od tada iz Čačka više nije odlazio.
Oko 1910. godine dr Stejskal od Hipotekarne banke uzima kuću u ulici kraljice Natalije u Čačku.
Kada je izbio rat 1912. godine, dr Stejskal je bio rezervni kapetan i otišao je na front. Zbog neumornog rada oko ranjenika i požrtvovanja, tadašnji pukovnik Milivoje Nikolajević je rekao: Kad bih imao odlikovanje koje bi najviše sijalo na grudima, dao bih ga za hrabrost dr Stejskalu.
Tada je dr Stejskal bio pukovski lekar. Komandant puka bio je neki Krsta Smiljanić.
Jednoga dana, dr Stejskal dođe da raportira komandantu puka o stanju u pukovskoj bolnici. Tada ga taj Krsta Smiljanić zapita: Boga ti doktore, šta si ti po narodnosti?. Tada on odgovori: Izvinite gospodine pukovniče, mislim da sam sada rezervni kapetan, inače sam lekar. Potom će opet Smiljanić: Pa dobro, gospodine rezervni kapetane, šta si ti po narodnosti? Tada dobi odgovor: Šta mogu biti drugo nego Srbin, gospodine pukovniče! Pukovnik Nikolajević odvrati: Oca ti tvoga, istera mi pare iz dzepa. Moram večeras da platim večeru za sve oficire zbog opklade. Dođi i ti, doktore!
U stvari, Milivoje Nikolajević i Krsta Smiljanić su se bili opkladili oko toga koje je bio narodnosti po uverenju, dr Stejskal.
U Balkanskom ratu dr Stejskal oboli od tifusa. U tom izbije i Prvi svetski rat. Izlagan naporima, dr Stejskal dobije trombozu leve noge. Kao rekonvalescent vraća se u Čačak. Lečili su ga dr Kuželj i drugi.
U bolnici je tada bio bolničar Milija Velisavljević. Ali pošto ga je mnogo voleo i poštovao, on napusti bolnicu i pređe kod dr Stejskala da radi kao sluga. Kad je ostario, doktor mu je davao neku penziju u stalnom mesečnom iznosu. Kada je dr Stejskal umro, njegov sin je nastavio da mu daje po 300 dinara mesečno.
Kada je dr Stejskal došao u Čačak bio je sreski lekar.A tada svi sreski lekari bili su i bolnički. Bio je jedno vreme i okružni fizikus,
a potom i banovinski sanitetski referent. Čačanska bolnica je građena i njegovim velikim doprinosom.
Kada je izbio Prvi svetski rat, on je vukao posledice tifusa i oboleo je od tromboze. Mobilisan, dolazi kući u Čačak. Kao nesposobnog za kretanje njega odrede kao rezervnog sanitetskog majora, da po Ženevskoj konvenciji preda bolnicu Austrijancima. Bila je određena i neutralna zona sa belom zastavom.
Međutim, pojavi se kolera i da Austrijanci nebi gubili svoje lekare, postave dr Stejskala za šefa koleričnog odeljenja sa svim bolničarima i personalom. Tada je u bolnici bila lekar dr Baldini, rodom iz Dalmacije i ona je tu i stanovala.
Kada je odlazio na posao redovno je nosio uniformu srpskog oficira, a van službe kretao se u civilu. Jedan fijaker je prevozio sve lekare iz Čačka u bolnicu, koja je bila na periferiji grada, a lekari koji su prevoženi bili su Švabe i Hrvati. Uprkos tome, dr Stejskal je redovno išao peške u bolnicu, jer su , kažu, Švabe sedele na glavnim sedištima u fijakeru, a njemu su davali da sedi na klupici, na sporednom mestu. Dr Stejskal je bio ponosit i nije hteo da podnosi takva poniženja.
Okružni fizikus bio je tada dr Lohard iz Zagreba , poreklom Čeh. Istovremeno, on je bio i lični prijatelj dr Stejskala. Dolazio je kod njega kući, kao i jedan Dalmatinac, inače poreklom Italijan, dr Đulijano.
U kući dr Stejskala su se redovno sastajali Hrvati, Slovenci, Dalmatinci, Srbi, Česi, Rusini… Tu se pevalo ,,Hej Sloveni,, i druge rodoljubive pesme. Kada je počelo da se menja stanje na švapskim frontovima, oni mobilišu sve moguće i nemoguće. U to vreme svi vojnici i oficiri, stranci naravno, počinju da se javljaju svakodnevno sa ,,simptomima,, kolere. Njih sve dr Stejskal prima na odeljenje kao bolesne, a u stvari zdrave.
Dolazi i katoličko Badnje veče 1917. godine. Dr Stejskal peče prase i odnosi ga u bolnicu. Priređuje Badnje veče prijateljima Slovenima sa božićnom jelkom. Kad se društvo malo zapilo, onda su zapevali i ,,Hej Sloveni,,. Protiv dr Stejskala austrijske vlasti su podnele optužnicu. Tu tužbu dr Lohard strpa u fijoku i ne sprovede je dalje. Posle toga, austrijski vojnici koji su bili u bolnici, dobiju pismene objave za bolovanje, skoro ceo puk.U nekom momentu, iznenadno se začulo: Da živi srpski major dr Stejskal,, . Opasnost je postojala sve dok dr Đulijano nije saopštio austrijskoj komandi da se radilo o običnoj zahvalnosti dr Stejskalu, lekaru koji ih je uspešno izlečio.
Kasnije, uvek kada je dolazila sirotinja na pregled, a nisu imali da kupe lekove, dr Stejskal je pisao na receptu,,Pro me,, , odnosno izdaj meni. Kada je umro, njegov sin je morao čačanskim apotekarima Aristidu Jovanoviću i Radivoju Pantoviću da plati na ime takvih recepata, jednu sumu novaca.
Plaćao je menice za druge, kao i drugi za njega.Kada je dr Stejskal umro, stari Mosković je rekao njegovom sinu: Sinko, ne sekiraj se. Da sam ja umro, platio bi doktor za mene. Zato, za doktora platiću ja !
Dr Stejskal je osnovao sanatorijum u Čačku sa dr Krstom Dragomirovićem, dr Aranđelom Stojanovićem i dr Nenadom Stankovićem. Zvao se,,Mediko- hirurški sanatorijum Ovčar,,. Hirurg je bio dr Dragomirović, između ostalog poznat i kao zet slavnog vojvode Stepe Stepanovića, čiju je ćerku oženio. Kada je on umro, na njegovo mesto je došao dr Nikolaj Makin, hirurg iz Užica. Osnivanje ovog sanatorijuma bilo je oko 1924. godine.
Oko 1928. godine sanatorijum preuzima dr Vitomir Govedarević, koji tada dolazi za šefa hirurškog odeljenja u Čačku. On će kasnije biti poznat kao prvi lekar- hirurg četničkog komandanta Draže Mihajlovića na Ravnoj Gori. Međutim, biće uhvaćen vrlo brzo na početku rata i ostatak će provesti kao zarobljenik u nemačkom koncentracionom logoru.
U sanatorijumu je postojala i fiziko terapija, a imali su i dve hirurške sale- jedna je bila prihvatna za ambulantne slučajeve, a druga za ozbiljne operacije. U tom rehabilitacionom delu bila je i električna kada. Osem toga posedovali su i rentgen aparat. Njega je u sanatorijum preneo dr Stejskal iz kućne ambulante, a kupio ga je još pre Prvog svetskog rata u Nemačkoj. Zbog toga je bio jedno vreme na specijalizaciji u Nemačkoj i u Parizu.Aparat je bio među prvima koji je nabavljen u Srbiji. Samim tim je i dr Stejskal bio među prvim rentgenolozima u Srbiji.
Austrijanci su raspisivali tokom rata zajam za novac, radi materijalnih izdataka na frontu. Zatražili su to i od dr Stejskala, a to je od njega , kažu, lično zatražio Oberst Pig, tadašnji komandant Čačka. On je to glatko odbio sa objašnjenjem da , pošto austrijanci ne poštuju međunarodne zakone, ni on neće upisati zajam.
Ali, ali. Najteži period za dr Stejskala je nastao posle Prvog svetskog rata, kada je bio okružni fizikus.U čačanskoj bolnici vladala je velika korupcija, odnosno podmićivanje.
Dr Stejskal je zbog toga izdao naredbu u kojoj se kaže da niko nije dužan da plaća za lečenje u bolnici, više nego što je za to propisala sama bolnica. Tim povodom neko je iz Čačka intervenisao, i iz ministarstva zdravlja dođe akt i naredba da se taj raspis povuče. Pored toga, pošto su na vlasti bili radikali , a dr Stejskal je bio deklarisani demokrata, oni ga ubrzo i penzionišu.To se zvalo ,,zahvalnost čačana za sve učinjeno,, dr Stejskalu.
Ali, tu grešku su ispravili užičani preko svog načelnika u minisarstvu, iako su bli radikali. Oni su cenili dr Stejskala kao poštenog i čestitog čoveka, i mada je bio šlogiran, vratili su ga u aktivu kao oblasnog santetskog zdravstvenog referenta. Međutim, dr Stejskal je odmah potom otišao na lečenje u Gezbeh, u Austriji. Bio je tamo jedno vreme i vraćajući se kući, umre na putu , u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju, gde i njegov otac dr Venceslav Stejskal stariji. Tamo kažu nema spomenika, već samo jedan raspadnuti krst, gde su sahranjeni i njegovi rođaci. U Beogradu je sahranjen uz najveće vojne počasti. Komandant sprovoda bio je čovek koga je dr Stejskal ranjenog uneo u rov. Kad je saznao kome je sprovod, kažu da je taj čovek zaplakao.
Dr Stejskal je imao samo jednog sina po imenu Bratislav, a on nije imao muške dece, već samo kćer. Tako će se jedna porodica, poznata u Srbiji po lekarima, bezmalo sedam decenija, potpuno ugasiti.
Koliko je ovaj čovek bio skroman i bez želje za publicitetom, govori i podatak da u institucijama ovoga grada nije sačuvana nikakva fotografija, niti datum smrti, pa ih ni mi nismo u situaciji da objavimo. A i mediji i zdravstvene ustanove ovoga grada, nisu se utrkivali u želji da sačuvaju bar malo, uspomenu na ovog zaslužnog čoveka. Mnogih od ovih napisa o doajenima čačanske medicine, teško da b bilo, da nije blo istraživačkog novinarstva, prvaka ,,ovoga zanata,, Radovana Marinkovića i Mila Mojsilovića. A mi ostali ćemo dodavati novopronađene stvari i podatke i time nastavljati njihovo delo i čuvati sećanje na njih.