Baveći se istorijom čačanske medicine i bolnice, došao sam do jednog zaključka. Jedine dve žene—lekari,a koje se pominju u predratnom periodu, a i u dobu pre 1. svetskog rata , bile su Jelisaveta Vasilijević i Rahela Levi. Ova druga je mnogo manje boravila u našem gradu i, nažalost, stradala je krajem 2. svetsko g rata od švapske ruke.
Prva od navedenih, dr Jelisaveta Vasilijević, nažalost, stradala je zbog odluka njenih sugradjana od kojih je to najmanje zaslužila.
Nikome nije falila dlaka sa glave posle toga , niko nije priznao krivicu, svi su se zaklanjali iza trenutnih sumanutih zakona, u još nelogičnijem vremenu.
Jadne su bile te države i ideologije, koje su se plašile dve—tri lekarske intervencije u nečijim kućama. Da li treba dragi čitaoci da vas podsećam, da onda nije bilo hitne pomoći, telefoni po privatnim kućama nisu takoreći ni postojali, taksi auti ni slučajno, gradski saobraćaj isto tako, privatni automobili su bili ređi od današnjih vasionskih brodova …
A nečije dete, koje ste željno očekjivali u životu, noću naprimer, gori od temperature. Ili, nečiji otac, majka, supruga, zapomaže od bolova, naprimer u trbuhu, ili se guši, a vi ste bespomoćni.
Ja bih pozvao i Adolfa Hitlera, samo ako bih znao da će mome detetu da pomogne, ako bih procenio da mu je možda ugrožen život.
Davne 1898. godine, 8. novembra, rodila se u kući trgovca Vasilija Vasilijevića i njegove supruge Leposave, devojčica po imenu Jelisaveta. Kuća je bila relativno imućna, porodica zdrava i skladna. Imalo se, moglo se, što se kaže. Deca vredna i bistra, rođena za velike škole .
Mala-velika Jelisaveta, završavala je škole po ustaljenom redu, u Čačku. Više razrede Gimnazije sa maturom, lepo i uspešno je ispolagala u prestonom gradu.
Vremena su bila teška i preteška. Malena Srbija nije bila nimalo laka za život, toga vremena. Smene dinastija, smene vlada, smenjivala su se i tri rata, od male stvarana je velika država.
Ali, što bi rekao veliki Njegoš: Ženska ti je pamet čudnovata …
Jelisaveta Vasilijević odlazi u svet, sama bez igde ikoga. Doduše, kažu da su je u Bordo, na tamošnji medicinski fakultet, odveli otac i njegov sestrić, Jelisavetin brat od tetke, Kosta Novaković, kasnije komunistički prvak. I to je bilo sve.
Takva su vremena bila, da za početak rada Mediinskog fakulteta u Beogradu, jedva da se i znalo, početkom 20 tih godina.
U Francuskoj , naravno i učenje i polaganje bilo je na francuskom jezik. Mnogi nisu mogli da završe ni manje škole na srpskom jeziku u Srbiji, a kamoli medicinu na francuskom.
Ova devojka je pred završetak medicinskih studija u martu 1926, posle svih ratnih prekida naravno, nastavila sa usavršavanjem. To je bilo u Parizu, kod profesora Marfana i Nobekura. Dobila je i sertifikat, verovatno u rangu današnje specijalizacije, za bolesti dece i unutarnjih ( internističkih ) bolesti odraslih.
A onda, rodna kuća i Čačak, ovdašnja bolnica, stažiranje , pripravnčki staž. A onda opet po državnoj naredbi dve godine rada u Uzicu, pa opet Čačak, na odeljenje unutarnjih bolesti.
I tu je bila marljiva i odgovorna, kao i pre i posle toga. Ali nisu svi to cenili i poštovali. Upravnik bolnice i unutarnjeg odeljenja , bio je dr Radomir Teodosijević. Na tome mestu i u tome vremenu, vrlo moćan čovek. Sve je ličilo da je razlaz između nji bio u sveri stručne zavisti .
Sve bi se to i dalo podneti, da nije u sledećim vremenima isplivala na površinu afera sa injekcijama Pernoktona, opijata , koji se počeo, bez razložno enormno trošiti na tom odeljenju .
To je prva primetila farmaceutkinja Milja Todić, šef bolničke apoteke , i signalizirala dr Vasilijević.
Ubrzo je pronađen i razlog. Dr Teodosijević je time omamljivao, a potom vršio i obljubu nekih pacijentknja. Na suđenju je vrlo jeftino prošao, naravno uz pomoć političkih istomišljenika. Smenjen je sa funkcije i premešten u Travnik, u Bosni. Posle samo šest meseci, ponovo je vraćen u Čačak i bolnicu, na iste funkcije, kao da ništa nije ni bilo.
Dr Jelisaveta Vasilijevic i Dr Radomir Teodosijevic
Farmaceut Milja Todić, uvređena odlazi u užičku bolnicu, gde ostaje do penzionisanja. Dr Vasilijević otvara privatnu ordinaciju i prelazi sa radom u nju.
Posao je bio isti , ali i nije. Ono što može da pruži bolnica uz pomoć ,,bolesničkog kreveta,, nemogu ambulante i kućna nega. Ali, išlo se dalje.
Za dobrog majstora i još boljeg čoveka, uvek je imalo posla. Čačak nije imao mnogo lekara, a u nevoljama narod je umeo da se raspita i proceni, ko koliko vredi.
Uskoro je došao i rat i sve teškoće koje on nosi. U bolestima i ranjavanjima se nije oskudevalo. Na muci se poznaju junaci, kako kaže stara izreka, ali i dobri ljudi.
Za ovu ženu o kojoj pišemo, niko nikada nije nešto ružno rekao. Osim svoje inicijalne porodice, drugu , svoju, nije osnivala, bolje reći nije stizala.
U tada zavađenoj Srbiji, pomoć su joj tražili sa svih strana. Tačnije rečeno, i partizani i četnici. Nikoga nije vratila sa svoga praga, ako je tražio pomoć. Lečila je i u svojoj, a i u tuđim kućama. Odlazila je na preglede peške, taljigama, fijakerima …
Kada je pre 30 tak godina na odeljenje čačanske hirurgije dolazio i operisao, ono što mi nismo znali i mogli, prof. dr Marjan Bervar, sanitetski pukovnik sa Vojno medicinske akademije, slušali smo od njega jednu interesantnu pričicu , vezanu za sve prethodno.
Nemci su ušli u Sloveniju u aprilu 1941. godine. Odmah su počeli sa iseljavanjem severa , buduće jugoslovenske republike, gde je Maribor bio prvi na udaru , i taj deo zemlje su zvanično pripojili novoj Nemačkoj. A u Mariboru je živela porodica Bervar. Inače jedini grad bivše Jugoslavije, u kome je Hitler bio za vreme rata, bio je upravo Maribor.
Porodica prof. Bervara, roditelji, sestra i brat i naravno on, krenuli su prema Srbiji i zaustavili su se u Čačku, tj. u selu Prislonica.
Marjan Bervar, kasnije profesor hirurgije, završio je medicinske studije u Beogradu, na samom početku rata, tako da je u Čačak došao kao već svršeni lekar.
Što je interesantno, paralelno sa medicinom, diplomirao je i na državnom institutu za fizičku kulturu ( DIF) i bio je i profesor fiskulture.
Po dolasku, odlazi u čačansku bolnicu i javlja se dr Hodziću, koji je tada još radio pre interniranja u logor. Odbio ga je , a razlog je bio nedefinisaanui status izbeglica u tom momentu u Srbiji.
Nakon toga je nekako čuo za dr Vasiliević i odlazi kod nje. Ona ga je primila, šta više ponudila mu negde u kući i prenoćište a i hranu. Međutim, nije mogla da mu pruži materijalnu naknadu, jer ni ona , kaže, nije zarađivala već samo preživljavala, naravno zbog ratnih prilika.
Posle izvesnog vremena, lepo su se rastali, a prof. Bervar je kasnije, posle rata, napravio veliku karijeru i bio jedan od naj boljih hirurga Jugoslavije.
Jednoga dana Jugoslavija i Čačak su proterali nemačke i okupatorske vojnike. Zemlja je postala veliko gradilište, pa tako i čačanska bolnica.
Ona je tokom okupacije bila iseljena u stambene objekte Vojno tehničkog zavoda koji i danas postoje, u Alvadzinici, a objekte u Kulinovačkom polju koristili su Nemci i Bugari. I ostavili ih prazne i bez ičega i demolirane.
Opštinske vlasti već u decembru mesecu 1944.godine postavljaju dr Vasilijević za upravnika čačanske bolnice. Radilo se i obnavljalo u njoj, od jutra do sutra, i danju i noću. Nije se pitalo ko je lekar, a ko čistačica.
U međuvremenu je izabrana i za odbornika gradskog narodnooslobodilačkog odbora.
A onda se krajem 1946. godine dogodilo nešto neočekivano. Bez obrazloženja je smenjena sa upravničke dužnosti i premeštena u gradsku ambulantu. Sve ovo je sa ogorčenjem primljeno u bolnici i u gradu. Ljudi su se pitali: Ko tako ponizi ovog dobrog čoveka, ženu koja je služila za primer.Proći će od tada decenije, a naredbodavac za sve ovo nije imao hrabrosti da se javno oglasi.
Ponižena i uvređena napustila je bolnicu. Prihvatila je naređenje da radi u ambulanti. A posla, koliko hoćete. Njena vrata su i danju i noću bila otvorena za sve. Klijentela i čačanska i okolo čačanska.
I to je nekima zasmetalo. Optužena je da radi privatno, da leči narod po kućama. I jedne zimske večeri odveli su je u zatvor.
Pitala se šta je sve ovo, šta se sve sa njom događa, dali sanja.
A onda , sledećeg dana sledovalo je saslušanje u kancelariji islednika OZNe. Isleđivao je njen komšija, koga je lečila sa članovima njegove porodice u teškim danima okupacije, bez ikakve naplate, šta više donosila im i lekove koji su se teško nalazili.
Optužena je za lečenje pacijenata u svojoj privatnoj ordinaciji i u njihovim kućama. Optužnica je proširena i da je za vreme rata lečila i četnike.
Priznala je sve. Nikoga nisam zvala, lečila sam onoga koji je došao na moj prag. Šta je veća greška, prihvatiti čoveka u nevolji, u pola noći ili oterati ga sa praga, a zbog nečijeg straha da će se zbog toga urušiti komunizam.
Politika je nije interesovala nikada, pa ni to ko je partizan, a ko je četnik. Uostalom, vernost i lojalnost svojoj državi i njenom narodu pokazala je i dokazala u nekoliko prethodnih posleratnih godina, a i u četiri ratne.
Njen nemiran duh nije mirovao ni u zatvoru. Predložila je upravniku, da sa ostalim zatvorenicima okreči ceo zatvor, što je i urađeno, smatrajući da imaju dovoljno slobodnog vremena.
Suđenje je bilo zakazano za 5. februar 1947. godine. Ali, dogodilo se nešto što je zbunilo i zaprepastilo vlast. Oko 400—500 gradjana, najviše mladih žena, krenulo je, demonstrirajući od centra grada do zgrade suda. Mnoge od tih žena bile su i članovi partije i SKOJ a.
Na početku zbunjena, milicija se konsolidovala i počela da rasteruje demonstrante. U zatvor je odvedeno oko 60 tak demonstranata. Tražen je, naravno, organizator pobune. Uzaludno, jer ga nije ni bilo.
Neke članice KPJ i SKOJa su isključene iz svojih organizacija. Bile su to prve demonstracije naroda protiv nove vlasti, ne samo u Čačku, već i u celoj zemlji.
Uprkos svemu, sud ju je proglasio krivom. Osuđena je zbog toga što je lečila bolesnike po privatnim kućama, i nije ih upućivala u bolnicu, i lišena je slobode sa prinudnim radom u trajanju od šest meseci.
Do pravosnažnosti presude, ostala je u zatvoru a potom upućena na prinudni rad u rudnik kamenog uglja Jarando kod Baljevca.
Panorama rudnika Jarando kod Baljevca
Još jednom da podsetimo čitaoce da je bila godina 1947. da u Čačku nije bilo ni gradskog prevoza, ni taksija, verovano nijednog privanog vozila, možda neki fijaker i čeza, dragačevske rabadzije su na taljigama dovodili bolesnike, stare—mlade, pokrivene ćilimima. Nije bilo telefona, kućne nege, hitne pomoći, saniteta … Radnici bolnice su prevoženi na posao sa jednim špediterom sa klupama, od kafane Car Lazar pa niz Ciganmalu, sa ,,čuvenim,, konjem Laudanom i kočijašem iza njega.
Kako smo se porađali i rađali i preživljavali, samo Bog sveti zna.
Ali, zato je bilo onih koji su tumačili Marksa i Engelsa, na samo njima znani način.Važna je bila ideologija, a za narod i radnike, ko te pita.
Posle samo nekoliko godina ,od svega ovoga, država je uvela privatnu praksu lekara, kao dodatak osnovnom radu u državnim ustanovama.
Time je priznala svoju nemoć da organizuje adekvatnu lekarsku zaštitu, zbog nedostatka kadra. Tako je sve bilo do 8. jula 1959. godine kada je ukinuta.
A ko je dotle stradao i ko ga je osudio, o tome se ćutalo, kao što je bio slučaj i sa ovom ženom.
Idemo dalje!
Dr Vasilijević je u rudniku započela rad u ambulanti, radila je sve kao i dotle, čestito i odgovorno.
Poštovala je rudare i njihove porodice i njihov gorki hleb sa mnogo kora. Bila im je i drug i prijatelj. Ambulantu je pretvorila u uzornu zdravstvenu ustanovu. Kada ih je jednom prilikom posetio mnistar šuma i rudarstva, oduševljen onim što je video i čuo, predložio je da se dr Vasilijević odlikuje. Ali, od toga nije bilo ništa, odlikovani su neki drugi.
Kada joj je kazna istekla, pozvali su je da se vrati u Čačak. Superiorno je to sve odbila i ostala verna svojim rudarima i njihovoj deci. U rodni grad se vratila , doduše nešto kasnije, ali kako? U mrtvačkom sanduku.
Dr Jelisaveta Vasilijević je rođena , čini mi se, sa velikim usudom, i to je pratilo celoga života, uprkos svoj svojoj dobroti i svim svojim stručnim vrednostima koje je posedovala.
Naš narod ima jednu mudru misao za sve to: Rodi me majko srećnog, pa me na đubre baci.
Godine 1950. se razbolela. Imala je prehladu sa zapaljenjem pluća i to je za nju bilo kobno. To je bio nažalost i njen kraj, brzo i pre brzo, rano i prerano. U 52. godini života.
Sahranjena je na čačanskom groblju, 1950. godine. Kažu mnogi očevici, da je to posle sahrane slavnog vojvode, Stepe Stepanovića i velikog borca za socijalnu pravdu i komunističkog prvaka dr Dragiše Mišovića, bila treća najveća sahrana koju ovaj grad pamti. Nekome sve to i nije odgovaralo, ali bilo je tako. Protiv volje i ljubavi naroda se nikada nije moglo. Pred tim su padali i mnogo jači.
Dovedena je na čačansku železničku stanicu vozom, uz pratnju bezmalo svih rudara iz Baljevca. Svi su bili svečano obučeni u tradicionalne crne uniforme, sa šlemovima na glavama i rudarskim lampama na njima i sa fenjerima u rukama.
Preuzeli su kovčeg iz voza i kažu, da on nije bukvalno spušten nigde, ni na jednom mestu na stazi prema groblju, ni na jednoj raskrsnici, ni na jednoj krivini, na ulici, na uzbrdici prema groblju. Preuziman je samo iz jednih, crnih rudarskih šaka, u druge. Sve do rake.
Broj građana, u svoj toj pratnji se uvećavao, od železničke stanice do lozničkog groblja, kao grudva snega koja se uvećava kotrljajući se niz padinu. Pošteni građani Čačka, uz sve divne rudare iz Baljevca, bar su donekle ublažili jednu veliku nepravdu. Krivaca za sve to, naravno nigde nije bilo, oni su se kao miševi zavukli u svoje rupe i nisu se pojavljivali, dok sve ovo nije prošlo.
Ovo je dragi čitaoci bila još jedna serija priča o nekim čačanskim lekarima, divnim ljudima, da ne kažem herojima i junacima. Bilo ih je još i biće još ovakvih priča, nadamo se.
Medicina nikada nije bila i neće ni biti svemoćna, ali sa ovakvim ljudima je uvek bila mnogo moćna.